15. novembar 2020 – Mnogo prašine diglo se protekle nedelje posle najave da će gotovo milion potraživanja naplate dugova za komunalne i slične usluge, uglavnom javnih preduzeća, starih i po dve decenije, iz sudova biti prosleđena izvršiteljima. Većina dužnika je bila ubeđena da su ti dugovi ako ne zaboravljeni a ono zastareli, jer je prošlo čuvenih godinu dana… Ali, ne lezi vraže, postoji kvaka; ako su potražioci svake godine obnavljali predlog za izvršenje, bez obzira na inertnost sudova, dug ostaje i, još gore, kamata se gomila. Stigla je u međuvremenu i umirujuća izjava Dragomira Milojevića, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, koju su prenele „Večernje novosti“; potvrdio je da će predložiti da se otpišu dugovanja, čiju naplatu je trebalo da sudovi ustupe izvršiteljima, u slučajevima manjih komunalnih dugova, ali i da, opet kvaka, od Skupštine Srbije zavisi da li će to prihvatiti.
Sve ovo, prenošenje izvršiteljima potraživanja za dugovanja koja su čamila u fiokama sudova godinama, dešava se po slovu izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje su, uzgred, stupile na snagu početkom godine. Ko se baš sad setio da aktivira te odredbe ostaje nepoznanica. Može da se nagađa, zlonamerno ili ne, kako je to moguće u vezi sa nedavno usvojenim rebalansom budžeta, kojim je potvrđena rupa u državnoj kasi, deficit od bezmalo četiri milijarde evra. Jer, zna se da su javna preduzeća, ta koja naplaćuju komunalne i slične usluge, ovde – potražioci, bez razlike državna, a pri tome i u velikom broju slučajeva gubitaši, koji su poslovali i svoje plate, između ostalog, dopunjavali budžetskim dotacijama.
To je jedno od sasvim validnih objašnjenja. E sad, da li teret gubitaka, raznoraznih a najsvežijih ovih nastalih u doba korone, neupitnih i, na žalost, sasvim opravdanih, treba prebaciti na građane, drugo je pitanje. I to tako što će im se naplatiti ono što su, objektivno, još onomad ostali dužni – ali sa kamatom, koja će, sasvim izvesno, višestruko prelaziti vrednost samog duga. Tako, recimo, baš po rečima predsednika Vrhovnog kasacionog suda, za inicijalni dug od 1.000 dinara može da stigne kamata veća od 20.000! Pride i troškovi izvršitelja, koji će biti sastavni sume koju će morati da iskešira svako koga ova pošast stigne.
Da li će neko će zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje i dva-tri računa za komunalije od pre dvadesetak godina morati da prodaje stvari iz kuće? ili i samu kuću? Ili će izvršitelji doći da to obave umesto njega? U čestom pozivanju na evropske standarde naših vlasti neretko se zaboravljaju oni koji se tiču prava građana. Pogotovo oni koji se odnose na zaštitu građana od državne zle volje i činjenja, s umišljajem ili iz nehata, pa čak kad imaju polazište i opravdanje u zakonu. Recimo, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ne sme da bude povređeno nečije pravo na imovinu ukoliko je dug manji od 10 evra. A baš takav i toliki je najveći broj dugova za komunalije u Srbiji od pre dvadeset i kusur godina. To što će tih 10 evra s kamatama, u našem slučaju, dobiti još po koju nulu samo po sebi moglo bi da bude interesantno Evropskom sudu za ljudska prava, ali…
Ostaje samo da se nadamo da će poslanici Narodne skupštine, kako bi rečeno na početku ovog teksta, biti dobre volje kada do njih stigne predlog iz Visokog kasacionog suda da se obustave prinudne naplate potraživanja od pre X godina sa kamatom. Da ih neće boleti stomak od ručka za četiri osobe iz skupštinskog restorana koji su platili manje od 10 evra.
Foto/ilustracije: pixabay.com